<\/p>\n
Zavi\u010daj je mesto gde smo u sigurnosti roditeljskog doma odrasli, gde smo sticali prva iskustva i saznanja, prve prijatelje i drugove. Ma gde kasnije i\u0161li i menjali stani\u0161ta, taj na\u0161 dom, mesto na\u0161eg odrastanja, grad ili selo, ostaju nam zauvek epicentar i kozmogonijsko sredi\u0161te sveta.<\/p>\n
Svet za sebe, uokviren sa obe strane brdima, otvoren s gornje strane ka Majevici, a sa donje ka dolini Spre\u010de, Tuzla je bila za nas po\u010detak i kraj, odredi\u0161te kome smo te\u017eili, ma koliko se od njega udaljili. Vra\u0107anje tom domu i tom zavi\u010daju, koji je temeljito izmenio svoj lik, mogu\u0107e je samo kroz se\u0107anje i uspomene, kroz zapa\u017eeno i u pam\u0107enju zape\u010da\u0107eno.<\/p>\n
U delima velikih pisaca, ljubav i vezanost za rodni grad su naro\u010dito nagla\u0161eni, pa je tako, na primer, D\u017eems D\u017eojs opisao do detalja svoj rodni grad Dablin sa takvom ta\u010dno\u0161\u0107u i precizno\u0161\u0107u da bi se iz njegovih dela mogao rekonstruisati grad u celini. Iako je Tuzla imala dosta svojih knji\u017eevno nadarenih \u017eitelja, jo\u0161 niko nije poku\u0161ao da taj tlocrt rekonstrui\u0161e i opi\u0161e u njegovoj geofizi\u010dkoj konkretnosti, kakav je bio u svojim najboljim danima, jer ga, na \u017ealost, vi\u0161e nema u tom prvobitnom obliku. Upravo zbog \u010dinjenice da se grad nije sa\u010duvao, da je delom potonuo, progutan dubinama slanih iskopina, ja\u010da motivaciju da se opi\u0161e.<\/p>\n
Na razmedju izmedju visokih dinarskih planinskih svodova i \u0161irokog prostranstva posavsko panonske ravnice, nalazi se dolina Spre\u010de, pitoma kotlina zaklonjena grebenom Majevice od udara vetrova, naseljena jo\u0161 od predistorijskog doba. Spre\u010da, re\u010dica s kratkim imenom nejasnog zna\u010denja i porekla, da li otuda \u0161to ne\u0161to spre\u010dava, ili prosto \u0161to je neka vrsta pre\u010dice, ili mo\u017eda \u0161to ne\u0161to spira \u2013 tek smisao njenog naziva ostao je nepoznat.<\/p>\n
Dolina Spre\u010de je jezikom stru\u010dnjaka \u201euzdu\u017ena depresija dinarskog pravca, duga oko 150 km, a \u0161iroka 30 km, a umetnuta je upravno na tokove Drine i Bosne. Omedjena je na severoistoku grebenom Majevice, na jugu planinskom grupom Ozren \u2013 Javornik, na jugoistoku prevojem Snagovo, pa se ovaj predeo naziva Spre\u010dom, a njegovi stanovnici Spre\u010daci\u201c. U nekom smislu izdvojeno i zasebno podru\u010dje, pa ipak povezano i upu\u0107eno na svoje zaledje. Sa\u010dinjavaju je tri manje oblasti: Gornja Spre\u010da, pri izvoru reke, Tuzlanska kotlina, i donja Spre\u010da, pri u\u0161\u0107u u Bosnu. Na prostoru izmedju visokog dinarskog svoda i prostrane panonske ravnice, umereno kontinentalna klima, pa temperature zimi mnogo br\u017ee opadaju, nego \u0161to leti rastu. Planinskom pre\u010dagom Majevice i grebenom Gu\u010deva, Spre\u010da je zaklonjena od udara ko\u0161ave i severca, nepogode su veoma retke, a grada nema \u010desto.<\/p>\n
Ako je ta\u010dno da je svaka zemlja primorana da bude originalni fenomen (po Emilu Sioranu), onda se mo\u017ee re\u0107i da je i svaki grad jednom sazdana, neponovljiva pojava. Tuzla nije bila samo grad i naseobina, ona je bila za nas mnogo vi\u0161e od toga. Tomas Man je pisao o svom rodnom gradu Libeku kao jednom duhovnom konceptu ili obliku \u017eivota (\u201eeine geisteige Lebensform\u201c). Grad je bio na\u0161a sudbina, okvir na\u0161eg \u017eivljenja, gde su se ukr\u0161tale razne narodnosti, vere i tradicija. Svaki grad ima svoj kolorit, svoje sredi\u0161te i obele\u017eje, bez \u010dega bi bio ne\u0161to drugo \u2013 to je onaj li\u010dni spomenik i znamen po kome se grad prepoznaje. Za Tuzlu je to bio \u201eHotel Bristol\u201c i \u017euta zgrada Gimnazije, kao i zdanje zvano \u201eBarok\u201c. Kada su ta znamenja pala, zbog tonjenja, Tuzla je ostala bez svojih karakteristi\u010dnih obele\u017eja. Hotel je davao Tuzli pravo gradsko obele\u017eje, jednu otmenu notu i individualnost, a Gimnazija, monumentalna gradjevina na \u0161irokom prostoru, sa lepim pogledom, mada malo po strani od gradskog sredi\u0161ta, bila je duhovno i kulturno sredi\u0161te. Pozornica na kojoj se odigravao na\u0161 \u017eivot je gradski centar \u2013 \u010dar\u0161ija. Rudnik, Solana i druge fabrike bile su srce i krvotok celog na\u0161eg kraja, a njihov puls na indirektan na\u010din uslovljavao je ritam na\u0161eg \u017eivota.<\/p>\n
Dok smo u \u0161koli u\u010dili o raznim dobima: ledeno, gvozdeno, bronzano, kameno doba, za nas je u Tuzli bilo na snazi sumporno doba. Miris ili zadah sumpora pratio nas je od Slane Banje do jedne i druge Malte, pa i preko njih. Naro\u010dito je bio jak ujutro i s jeseni, kad padnu guste jesenje magle. Tada se najja\u010de ose\u0107ao miris sumpora. On nije prijatan, ali ima ne\u0161to zdravo u njemu, miris iz slane zemlje. Magla je dolazila iz brdovitog okru\u017eenja, a miris sumpora iz zemlje, tako da sam \u010desto od ku\u0107e do gimnazije i\u0161la kroz gustu maglu, koja se postepeno dizala, a presecao je o\u0161tri miris sumpora.<\/p>\n
Grad je \u017eiveo u znaku uglja i soli. To se ose\u0107alo na svakom koraku. Najpre ujutro i posle podne nas je budio, a oko jedan ponovo podse\u0107ao na radni\u010dke smene prodorni zvuk sirene koja je svakodnevno ozna\u010davala smene u slanim bunarima, u rudnicima. Zvuk sirene postao je za nas ne\u0161to \u0161to se vi\u0161e i ne prime\u0107uje, tek gost koji bi dolazio sa strane, kad bi \u010duo zvuk sirene, bio bi iznenadjen i pitao se u \u010dudu \u0161ta je to sad. Tada bismo primetili da je sirena ne\u0161to \u0161to \u010doveka sa strane mo\u017ee da uzbudi i uznemiri.<\/p>\n
Svuda po brdima bili su slani bunari, koji su me u ranom detinjstvu jako pla\u0161ili, ali kasnije ih nisam vi\u0161e ni prime\u0107ivala. Bilo je to ne\u0161to \u0161to je sraslo sa na\u0161im tlom i okolinom. Pribli\u017eavaju\u0107i se Kreki mogli su se videti mali vozi\u0107i koji su se kretali na \u017ei\u010darama i izvla\u010dili ugalj iz dubina, pred zgradom \u201eFerleze\u201c mogli su se videti rudari, garavi, sa karabitnim lampama koje su im visile o ramenu, kako stoje i \u010dekaju prozivku. Na Kapiji su sirotinjska deca sa Crvenih Njiva ili Kroj\u010dice dolazila sa sepetima uglja koji su prodavali. Ta su deca bila promrzla i uglavnom bosa po najve\u0107oj zimi, a ugalj su nalazili na otvorenim kopovima i skupljali su ga da bi ne\u0161to zaradili. Deca u ritama i punim sepetima uglja bila su \u017eivi podsetnik o na\u0161oj tada\u0161njoj bedi koju, eto, ugalj mo\u017ee malo da ubla\u017ei. Svuda su bili tragovi rudnika, sumporne i slane vode i slanih bunara.<\/p>\n
Mnogo toga lepog i zanimljivog krasilo je grad moje mladosti, ali reke, prave reke \u2013 nije bilo. Br\u010dko je bilo na Savi, Zvornik na Drini, Banja Luka, koju je otac \u010desto spominjao, na Vrbasu, a Tuzla je imala samo Jalu. \u010cak ni Spre\u010da nije prolazila kroz Tuzlu, ve\u0107 ju je obilazila. \u0160ta re\u0107i o samoj Jali? Bio je to malo ve\u0107i potok, re\u010dica koja je na nekim mestima imala i dublje virove, gde su se de\u010daci gnjurali i kupali, i to posle velikih ki\u0161a. Jala, na izgled mirna re\u010dica kratkog toka, znala je ponekad da podivlja i posle provale ki\u0161a pretvarala se u bujicu koja nosi sve pred sobom. Ina\u010de, tekla je polako i sumorno kroz duboko use\u010deno korito koje je ponegde bilo uredjeno, ali bilo je i delova gde je okolina Jale slu\u017eila kao smetli\u0161te. Tek, niko od nas nije ni pomi\u0161ljao da bi se u Jali moglo kupati. Malo iznad grada, povi\u0161e od Br\u010danske malte, re\u010dica Solina ulivala se u Jalu. Ona je imala neke svoje razlivene obale pod \u0161ljunkom, i za vreme rata kad bazen vi\u0161e nije radio, i\u0161li smo na Solinu gde su se mogle bar noge pokvasiti i malo sun\u010dati.<\/p>\n
Svaki kvart, naselje ili mahala, bili su za njegove stanovnike svojevrsni \u201esveti prostor \u017eivota\u201c. Taj ,sveti prostor’ imao je svoje sredi\u0161te, svoju vertikalnu osu koja je bila obrazac i odredjivala pona\u0161anje. Zbir ovih svetova, sli\u010dnih ali i veoma razli\u010ditih, \u010dinio je celinu na\u0161eg grada.<\/p>\n
Neka su sredi\u0161ta u gradu i neka, sveta mesta’ presecala grad uzdu\u017e i popreko, i svojom privla\u010dnom snagom i uticajem dovodili su ljude s raznih strana u jedno novo, zajedni\u010dko sredi\u0161te. Takav je bio gradski Korzo, takva je bila \u017duta zgrada gimnazije, Slana banja, bazen i druga. Sam grad bio je, kako su tvrdili geografi, veoma blizu ta\u010dke koja je \u010dinila geografsko sredi\u0161te zemlje.<\/p>\n
U mahalama koje se spu\u0161taju niz bregoviti prostor oko grada, ku\u0107e su, s malim izuzetkom, od \u0107erpi\u010da ili \u0161epera, \u0161to je bio uobi\u010dajeni naziv, ali vrlo malo od cigle. Razlika medju njima bila je u tome \u0161to su jedne bile niske \u201eprizemlju\u0161e\u201c, sa dve do tri prostorije, a druge ku\u0107e \u201ena boj\u201c, \u0161to je zna\u010dilo da ku\u0107a ima sprat. Ku\u0107e na boj sugerisale su ne\u0161to ve\u0107e blagostanje, imetak i mnogo\u010dlanost porodice sa dve do tri generacije i, razume se, ve\u0107i dru\u0161tveni ugled. Kako su se pru\u017eale niz brdo, velikih dvori\u0161ta ni ba\u0161ta nije bilo, samo skromne avlije oko ku\u0107e i poneka ba\u0161tica sa cve\u0107em i drve\u0107em. Ku\u0107e su bile gusto nanizane i prolaze\u0107i pored njih, ose\u0107ala se toplina i poziv na gostoprimstvo. Iako se ovim ku\u0107ama prilazilo grbavom kaldrmom, one su bile bez izuzetka ogradjene drvenom tarabom i ulaznom kapijom. Neki red, toplina i \u010disto\u0107a izbijali su kroz male prozore sa belim, vezenim zavesicama, \u010disto izribanim \u017eutim daskama na podu i nanulama koje su stajale ispred vrata. Tome je doprinosila i belina kre\u010da kojim su ove ku\u0107e svake godine bile okre\u010dene. Niske ograde pored kojih prolazimo, ba\u0161te pune jorgovana, hrizantema, okovani prozori, svaki ugao, ulica, radnja, postaju va\u017eni delovi na\u0161eg de\u010djeg \u017eivota. To su nam orijentiri u svakodnevnom \u017eivotu, deo onog finog tkanja od uspomena i snova koje se zove detinjstvo.<\/p>\n
U traganju za skrivenim duhovnim i materijalnim sredi\u0161tem pro\u0161lih vremena, malo bi se toga na\u0161lo u na\u0161oj dragoj Tuzli. Tragovi istorije su zapisani uglavnom u imenima. Ni jednog ostatka nekada\u0161njih rimskih naseobina, ni jedne iskopine sem imena Salines, ni jedne \u0107uprije, niti palate iz turskog vakta, osim imena Tuzla.<\/p>\n
Na\u0161i daleki preci kao da su najvi\u0161e i najrevnosnije tragali za rudom ili za solju i srebrom, a manje su gradili utvrdjenja i stani\u0161ta. Ako je i bilo trajnijih gradjevina, one su u toku vekova razorene, zapaljene ili uni\u0161tene. Vekovima su na\u0161i preci pravili kolibe od blata, trske i tro\u0161nog materijala, da bi tek u srednjem veku po\u010deli da grade zgrade od tvrde gradje.<\/p>\n
Vreme je na na\u0161im prostorima gradilo i razgradjivalo naseobine, koje su bile u slu\u017ebi iskopavanja bogatog blaga iz zemljine utrobe. Od uzvisitog grada Srebrenika i tvrdog grada Dobora na reci Bosni, sre\u0107emo se s gradnjom Kule kapetana Grada\u0161\u010devi\u0107a u Grada\u010dcu, i tu je otprilike kraj tvrdih stani\u0161ta koja bi istrajavala nad prolazno\u0161\u0107u. Ostali su glasovi, zapisi, predanja i, pre svega, imena i nazivi.<\/p>\n
Narod Bosne, od paganskih i starobosanskih vremena sabijen medju svoje visoke planine, \u201esohe nebeske\u201c, po svojim \u017eupama, sa svojim vladarima i \u201ecrkvom bosanskom\u201c, stalno na razmedju izmedju Istoka i Zapada, upregnut u ratove za interese okolnih velikih sila. Neurbana, predturska Bosna, sastojala se iz mno\u0161tva sela i malo gradova. Posle po\u010de\u0161e da se grade naseobine oko d\u017eamija, umesto sela rasutog tipa.<\/p>\n
Dolaskom austrougarske uprave, Bosna je bila preko no\u0107i gurnuta u svet moderne tehni\u010dke civilizacije. Pruge su po\u010dele da \u0161partaju zemljom bosanskom, \u0161ume su po\u010dele da se kr\u010de sistematski, a ne divlje, saobra\u0107ajnice su povezale gradove i kasabe. Zaustavljene su velike migracije stanovni\u0161tva koje su u prethodnom vremenu potresale \u017eivot naroda.<\/p>\n
Ne bi se moglo re\u0107i da je Tuzla \u2013 grad, sabijen sav u jednu dugu glavnu ulicu i gusto naseljene stambene \u010detvrti na padinama okolnih brda, bio neko idealno mesto za dete koje raste i sti\u010de prve utiske. Pa ipak, ako biste zapitali bilo kog od njegovih starosedelaca da li bi menjao mesto svog detinjstva za neko lep\u0161e, bogatije, \u0161ire i prostranije mesto, svako bi odgovorio negativno \u2013 niko se ne bi menjao za Tuzlu, za Tuzlu kakva je bila.<\/p>\n
Taj mitski okvir grada, to kozmogonijsko sredi\u0161te sveta za nas, mo\u017ee da bude samo manji grad, ono \u0161to se zove provincija koja, bez obzira na svoje mane i poroke, gaji jednu posebnu vrstu zavi\u010dajnosti i nostalgije, to je ono \u0161to se zove \u201edu\u0161a malog grada\u201c, u njemu je sve po meri \u010doveka, pa i deteta. Sve je pod rukom, mo\u017ee se savladati i okom pregledati, ti diskretni otkucaji srca malog grada, to je ono posebno zna\u010denje koje ima provincija u njenom najboljem smislu re\u010di. Ona za nas postaje arhetip, tvrdjava i sredi\u0161te sveta. Sve dimenzije i grada i okoline bliske su \u010doveku i njegovoj meri.<\/p>\n
Ulice, pa i one najmanje, od tri ku\u0107e, imale su svoje ime i prezime. Posle prevrata 1918., nova vlast je preimenovala stara imena iz austrijskog perioda i dala je nova, a neka su ostala po starom. Tako su paralelno \u017eiveli nazivi, neki jo\u0161 iz turskog vremena, utisnuti u svest gradjana, pa se nikakvim dekretima nisu mogli ukinuti. Bili su to nezvani\u010dni nazivi, pored onih zvani\u010dnih koji su bili u slu\u017ebenom opticaju, ali mnogo manje u \u017eivom govoru ljudi.<\/p>\n
Nazivi ulica bili su ispremetani, istorijski periodi bili su izme\u0161ani i razne vladavine su se mogle i\u0161\u010ditavati po nazivima ulica. Iako je zvani\u010dno ime promenjeno, Capar ulica je zadr\u017eala naziv iz austrijskog vakta. Biv\u0161i Apel-plac dobio je posle 1918. naziv Vilsonov trg, Glavna ulica dobila je ime Kralja Petra. Ma kako da se neka ulica zvani\u010dno nazivala, ljudi su zadr\u017eali stare nazive i to je bilo te\u0161ko menjati. Taba\u0161nice su bile Taba\u0161nice, D\u017eindi\u0107 mahala, isto tako, Konjani\u010dka ulica, koja odvodi do Tu\u0161nja, pa Bolni\u010dka ulica koja se pru\u017ea prema Bolnici. Mejdan, Brdo, Kula, Mosnik, Bori\u0107, bili su toponimi i grani\u010dni bre\u017euljci na\u0161eg grada.<\/p>\n
Grad je pratila pri\u010da o kozi koju muze \u201ecijela Tuzla\u201c i nije se moglo nigde do\u0107i ni pro\u0107i, a da neko ne spomene na\u0161u \u010duvenu kozu. Za\u010dudila sam se, kad sam u nekim zapisima pro\u010ditala da Livnjaci o Guberima mnoge \u0161ale iznose i pevaju im: \u201eU Guberu, selu bogatome, devet ku\u0107a jednu kozu \u0161\u0107u\u0107a (muze), jo\u0161 se hvale da se dobro hrane\u201c. Sli\u010dnost je o\u010digledna.<\/p>\n
Uobi\u010dajena mesta na kojima Tuzlaci zakazuju sastanke su – pred Kinom, na Korzu, na mostu pod Kipovima, na Kapiji, kod Jakuba i sli\u010dno. Ta mesta su prili\u010dno ograni\u010dena konfiguracijom grada, protokom re\u010dice Jale i gradskim medjama. Niko ne\u0107e, razume se, zakazati sastanak pred spomenikom Kralja Aleksandra, ili pred Gradskom Vije\u0107nicom.<\/p>\n
Izmedju nostalgi\u010dne idealizacije habzbur\u0161kog carstva i krle\u017eijanske bespo\u0161tedne i pristrasne kritike, dvostruka monarhija nam je ostavila u nasledje i mnogo dobroga. Ogledala se na svakom koraku zaostav\u0161tina jedne civilizacije i velikog napretka u odnosu na \u201eturski vakat\u201c. Dok su ranije epohe i\u0161\u010dezavale bri\u0161u\u0107i tragove svoje pro\u0161losti, spomenici austrijske uprave trajali su i nad\u017eiveli su vreme i dru\u0161tvo koje ih je stvorilo.<\/p>\n
Putniku namerniku koji bi odnekud prvi put do\u0161ao u Tuzlu, moglo je biti \u010dudno, ali se u Tuzlu ulazilo ili sa isto\u010dne br\u010danske malte, ili sa zapadne kre\u010danske. \u0160to to vi\u0161e nije ni\u0161ta zna\u010dilo, nije bio razlog da Tuzlaci i dalje ljubomorno \u010duvaju stare nazive i uzimaju ih kao stvarne, iako ih vi\u0161e nema. Grad se nalazio ukopan izmedju dve \u201eMalte\u201c \u2013 one isto\u010dne, koja je, kada malte nije vi\u0161e bilo, zadr\u017eala naziv \u201ebr\u010danska\u201c, i one zapadne prema Kreki, koja je svoj naziv vremenom izgubila. To su bile neke vrste carine i dr\u017eavne kontrole svih onih koji ulaze u kasabu. U vreme izmedju dva rata, malte su bile daleka pro\u0161lost, ali su nazivi ostali kao simboli minulog vremena, ali i kao neka vrsta prirodne granice iza koje grad nije i\u0161ao mnogo u \u0161irinu.<\/p>\n
Vojne trupe iz austrijskog doba bile su sme\u0161tene na dva kraja izvan grada, ali nedaleko od njega u dva logora \u2013 Isto\u010dnom i Zapadnom. Ta dva mesta \u010dine medju \u010ditavog gradskog prostora. Uli\u010dni plo\u010dnik u gradu bio je sa\u010dinjen od ve\u0107ih \u010detvrtastih kamenih kocki, unakrsno poredjanih. Devoj\u010dice su kredom iscrtavale \u201e\u0161kolicu\u201c i igrale se se na \u201etrotoaru\u201c.<\/p>\n
Posmatrano spolja, nije se moglo ni naslutiti kakva \u0107e biti sudbina Tuzle-grada. Sme\u0161ten po strani od glavnih puteva, grad je bio nekako zaklonjen. Brzi vozovi nisu prolazili kroz njega, ni pored njega, asfaltnih puteva nije bilo, osim Glavne ulice, autobusi su se probijali preko Snagova ka Zvorniku i dalje za Srbiju. Na\u0161a jedina redovna i pouzdana veza sa svetom bila je pruga Tuzla-Doboj, krak koji se kod Doboja odvajao od glavne pruge Sarajevo-Brod. Pa ipak, njegovo industrijsko zaledje, brojno radni\u0161tvo i centar okruga u\u010dinili su da Tuzla, pored svega, postane privla\u010dno i va\u017eno sredi\u0161te.<\/p>\n
Konfiguracija grada i njene osnovne okosnice, od krivudavih sokaka po okolnim brdima i bre\u017euljcima, do glavnih magistralnih tokova du\u017einom grada \u2013 sve je to u doba mog detinjstva bilo jo\u0161 nena\u010deto i u svom, \u010dinilo nam se, najboljem i najlep\u0161em izdanju. Kvartovi po brdima i mahale, bili su lepo odr\u017eavani, kre\u010deni i utonuli u male ba\u0161tice sa cve\u0107em. Nove zgrade su se zidale du\u017e glavnih ulica, i poneka sasvim nova velika zdanja su se pojavljivala, dok su stara jo\u0161 uvek bila u svome prvobitnom obli\u010dju. Tiho i\u0161\u010dezavanje grada zapo\u010de\u0107e tek posle rata ubrzanom i preteranom eksploatacijom, iscrpljivanjem slane vode radi proizvodnje soli, ali nekih znakova bilo je ve\u0107 i izmedju dva rata. \u010car\u0161ijske celine bile su jo\u0161 uvek o\u010duvane i netaknute, zanatske radnjice, \u010desto zapu\u0161tene i garave, i lepo uredjeni du\u0107ani sa \u0161arenom robom, mo\u017eda i nisu bili preterano lepi, ali nama su se \u010dinili kao neki \u010darobni okvir na\u0161eg detinjskog ludovanja. Ku\u0107e prizemlju\u0161e, u mnogim delovima grada, ostajale su veoma nisko naspram novoizgradjenih ku\u0107a na sprat, ali u to vreme niko nije ni pomi\u0161ljao na njihovo ru\u0161enje. One su stajale \u010dvrste i sigurne, mada niske, ali odr\u017eavane, redovno kre\u010dene, sa crnim drvenim krovovima. Soliterska i betonska znamenja novog vremena, koje \u0107e tokom posleratnog doba preplaviti tuzlanske prostore, nije moglo da iz na\u0161eg pam\u0107enja izbri\u0161e stara zdanja koja su na njihovom mestu nekada istrajavala. Inspirativna sredi\u0161ta grada, bilo ih je nekoliko \u2013 \u010duvena Kapija, pa pijaca i zgrada Op\u0161tine sa njom, po strani pijace \u010duvena ku\u0107a \u201eBarok\u201c, takodje sru\u0161ena u naletu tonjenja i ru\u0161enja, \u017euta zgrada Gimnazije o kojoj \u0107e posebno biti re\u010di, Bristol, magi\u010dni hotel koji je usred grada dominirao, most sa kipovima kod Taba\u0161nica, crkvena ulica sa klupama i hladovitim kro\u0161njama pod kojima su se \u0161etali i sastajali parovi i po\u010dinjale prve ljubavi, a nadasve gradski Korzo, pojava svojstvena gradu uglja i soli, toliko koliko i sam njegov \u017eivot, ne\u0161to \u0161to postoji samo u toku dva sata dnevno, pod svetiljkama koje se pale, pa dok ne padne no\u0107, \u010duveni Trg oslobodjenja gde su se u ranu jesen 1943. vijorile 40 dana jugoslovenska i crvena zastava, dok je cela Evropa grcala u fa\u0161isti\u010dkom mraku.<\/p>\n
U detinjstvu je sve izgledalo kao na dohvat ruke. Izvan tog kruga kao da nije bilo ni\u010dega. Taj krug poznatih stvari i vidika postepeno i neprimetno se \u0161irio, korak po korak, ulica po ulica, dok nismo obuhvatili pogledom ceo grad i okolinu. Ne samo \u0161to je na\u0161 grad po\u010divao na tradicijama starobosanske dr\u017eave i dveju velikih carevina, a stanovni\u0161tvo izme\u0161ano u uzavrelom \u201ebosanskom loncu\u201c, ve\u0107 je i moja li\u010dna sudbina bila vezana za dva sveta \u2013 svet mog oca i svet moje majke. \u017diveti u razli\u010ditim svetovima, smatram preimu\u0107stvom i predno\u0161\u0107u nad smirenim i nekonfliktnim bivstvovanjem u svetu homogenizovane ljudske zajednice.<\/p>\n
\u0160ta zapravo zna\u010di \u017eiveti u vi\u0161e svetova \u2013 je li to dobro ili lo\u0161e? Pozitivna sinteza ili nedostatak identiteta? Nisam tada razmi\u0161ljala na ovaj na\u010din, ali znam da sam se dobro ose\u0107ala kao dete iz dva razli\u010dita sveta, suo\u010deno sa onim spolja, tre\u0107im svetom. Ni\u0161ta mi nije smetala ni katoli\u010dka veronauka u Klosteru, ni \u0161aputave molitve moje bake pred kandilom u Debrcu, a ni Kelimei \u0161ehadet islamske vjere, \u0161to nam ga je predavao efendija \u010coki\u0107 – uz porodi\u010dni komunisti\u010dki ambijent. Sve je bilo podjednako zanimljivo, izazovno i novo, a ja sam se provla\u010dila kroz taj labirint verovanja, dogmi i tradicije, ali i predrasuda, slobodno i bez predubedjenja.<\/p>\n
Ipak, \u201edva sveta\u201c, o \u010demu je moja debr\u010dka Majka govorila, trudila su se da me prisvoje. Stvar je, prosto, bila u tome da li sam ja \u201ena\u0161a\u201c ili \u201enjihova\u201c. Kad sam dolazila leti kod Majke u Debrc, ona je \u010desto govorila: \u201eTi si na\u0161a, zna\u0161!\u201c \u2013 ne obja\u0161njavaju\u0107i \u0161ta to \u201ena\u0161a\u201c podrazumeva, iako je meni bilo prili\u010dno jasno. Posle u Tuzli, Nena je uzvikivala: \u201eMa, ti si na\u0161a!\u201c Niko, o\u010digledno, nije mene pitao da li \u017eelim da budem \u201ena\u0161a\u201c ili \u201enjihova\u201c, ve\u0107 su me prisvajali.<\/p>\n
Roditelji, svako za sebe, imali su pravo da budu svoji, njih niko nije prisvajao, jer to nije ni bilo mogu\u0107e. Za moju malu du\u0161u, smatrali su, imaju pravo da se bore, jer ona je podjednako \u201ena\u0161a\u201c. Po prirodi stvari, a i mojoj naravi, ja sam se povla\u010dila i pred jednom i pred drugom stranom – nisam \u017eelela da budem ni \u201ena\u0161a\u201c ni \u201enjihova\u201c, ma kako da je to bilo te\u0161ko. U svemu tome bila je barem jedna prednost. Budu\u0107i da nisam bila izrazito \u201ene\u010dija\u201c, mogla sam sa svakom stranom da saradjujem, tj. svako me je smatrao dovoljno \u201ena\u0161om\u201c, da mo\u017ee imati poverenja u mene, ali ni za koga nisam bila dovoljno \u201enjihova\u201c, da bi me smatrali zaista svojom.<\/p>\n
<\/p>\n
Iz Vere Mujbegovi\u0107: TUZLA MOJE MLADOSTI<\/b><\/a><\/p>\n <\/p>\n Napomena<\/strong>: Vera Mujbegovi\u0107 je ro\u0111ena 1927. u Zagrebu. Osnovnu \u0161kolu i gimnaziju je poha\u0111ala u Tuzli, gde je \u017eivela do 1947. Studirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu od 1947. do 1951., a doktorirala u Ljubljani 1965. sa temom iz novije nema\u010dke istorije. Do 1980. je radila kao nau\u010dni saradnik u Institutu za me\u0111unarodi radni\u010dki pokret u Beogradu.<\/span><\/p>\n <\/span><\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Zavi\u010daj je mesto gde smo u sigurnosti roditeljskog doma odrasli, gde smo sticali prva iskustva i saznanja, prve prijatelje i drugove. Ma gde kasnije i\u0161li i menjali stani\u0161ta, taj na\u0161 dom, mesto na\u0161eg odrastanja, grad ili selo, ostaju nam zauvek epicentar i kozmogonijsko sredi\u0161te sveta. Svet za sebe, uokviren sa obe strane brdima, otvoren s gornje strane ka Majevici, a […<\/a>]<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"closed","ping_status":"closed","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_exactmetrics_skip_tracking":false,"_exactmetrics_sitenote_active":false,"_exactmetrics_sitenote_note":"","_exactmetrics_sitenote_category":0,"ngg_post_thumbnail":0,"footnotes":""},"categories":[378],"tags":[],"class_list":["post-67652","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-volume-20-no-2-2025-april","contributor-vera-mujbegovic","volume-20-no-2-2025-april"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/67652","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=67652"}],"version-history":[{"count":18,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/67652\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":67694,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/67652\/revisions\/67694"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=67652"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=67652"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=67652"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}