Genocid u Srebrenici jeste i osta\u0107e trajna trauma za sve generacije u Srbiji: sada\u0161nje i budu\u0107e. Svaka nova presuda u Ha\u0161kom tribunlu donosi nove detalje i ogoljuje razmere tog zlo\u010dina. Proteklo je 15 godina od tog zlo\u010dina, ali se dru\u0161tvena svest u Srbiji malo promenila. Oraganizovana amnezija i relativizacija blokirala je kritiku selektivnog pam\u0107enja bez \u010dega nema pomirenja. Bez obzira na Deklaraciju o Srebrenici koju je usvojila Skup\u0161tina Srbije, odnos prema tom genocidu i uop\u0161te, prema pro\u0161losti iz devedesetih, ostaje glavnom preprekom za normalizaciju u regionu, ali i u Srbiji. Iako je dinamika u regionalnim odnosima intenzivirana, su\u0161tinska normalizacija nije mogu\u0107a bez precizne dijagnoze onog \u0161ta se zbilo na prostorima biv\u0161e Jugoslavije. Nje nema, ne zato \u0161to je nemogu\u0107e do nje do\u0107i, ve\u0107 zbog toga \u0161to je me\u0111unarodna zajednica u odnosima sa regionom zauzela neutralan stav, kako bi br\u017ee i jednostavnije, kako veruje, Srbiju priklju\u010dila evropskim integracionim procesima. <\/p>\n
Istina o devedesetim potrebna je mladim generacijama u Srbiji. Mada nisu odgovorne, one nose teret frustracije, ali i teret razmi\u0161lljanja o tim zlo\u010dinama. Ako te gneracije ostanu samo na interpretaciji po kojoj su Srbi jedine \u017ertve, lako je predvideti da \u0107e bo\u0161nja\u010dko-muslimansko pam\u0107enje tako\u0111e tra\u017eiti osvetu. Koncept ponavljanja zlo\u010dina treba preduprediti tako \u0161to \u0107e se na izgradnji trajnog mira raditi preko se\u0107anja i istine o ratovima devedesetih. <\/p>\n
Stav me\u0111unarodne zajednice tako\u0111e je doprineo sna\u017eenju ose\u0107aja \u017ertve svakog od lokalnih naroda. Veoma \u010desto nejasan stav evropske elite prema NATO intervenciji doprineo je ambivalenciji, jer je generacija evropskih \u0161ezedesetosma\u0161a, koja je podr\u017eala intervenciju, naknadno osetila kompleks krivice. To je ve\u0161to iskoristio Beograd, jer mu je po\u0161lo za rukom da svim strancima koji su dolazili u Beograd nakon oktobra 2000. godine nametne kompleks krivice i da neutrali\u0161e sopstvenu odgovornost za doga\u0111aje na Kosovu, koji su pretili da ceo region povuku u trajni haos.<\/p>\n
U tom meandriranju izmedju \u017eelje da se Srbija \u201enormalizuje\u201c i da se ceo region u paketu priklju\u010di EU, izgubljeno je deset godina. Zato, jer nije mogu\u0107e poravnati i izjedna\u010diti sve aktere i sve \u017ertve. Da je tako pokazuje i situacija u Bosni. Posle gotovo 20 godina od po\u010detka rata u Bosni, Bosna i dalje ostaje su\u0161tinsko nere\u0161eno moralno pitanje Evrope. Nije mogu\u0107e obnoviti zemlju na isklju\u010divo etni\u010dkom principu i prepustiti najodogovornijoj strani da odre\u0111uje sudbinu Bosne. Stalno insistiranje Beograda na statusu quo i insistiranju na nepromenjivosti Dejtonskog sporazuma, kao i insistiranju na floskuli da Beograd pristaje na sve \u201eo \u010demu se tri naroda dogovore\u201c, vi\u0161e govori o nemo\u0107i Evrope nego o snazi Srbije. Srbija se podigla na podr\u0161ci pomo\u0107i EU i SAD, a njena politi\u010dka i ucenjiva\u010dka snaga posledica je nemo\u0107i Zapada da razre\u0161i neka su\u0161tinska pitanja koja nisu lokalnog karaktera. <\/p>\n
Otvaranje evropske perspektive za sve zemlje Balkana je mobilisalo politi\u010dke elite regiona, a Sporazum o asocijaciji i NATO partnerstvu (za neke ve\u0107 i \u010dlanstvo) uspostavilo je okvir, odnosno bezbedonsu i politi\u010dku konstrukciju koju treba ispunjavati sadr\u017eajem. \u010cinjenica da je taj okvir postavljen je veoma va\u017ena, posebno otkako se i Srbija nalazi u njemu. Njime je osna\u017eena evropska perspektiva balkanskih zemalja. Me\u0111utim, naredna faza \u0107e biti spora i zavisi\u0107e od unutra\u0161njeg potencijala svake pojedina\u010dne zemlje, te horizontalne evropeizacije, odnosno uklju\u010divanje samog dru\u0161tva u promene vrednosnog sistema.<\/p>\n
Da bi se druga faza ubrzala neophodno je zatvoriti teritorijalna, odnosno dr\u017eavna pitanja Kosova i Bosne i Hrecegovine. Glavni faktor opstrukcije je Srbija, jer nije spremna da odustane od svojih aspiracija \u0161to ne \u0161teti samo tim zemljama, ve\u0107 i njoj samoj. Kada je re\u010d o Kosovu, njegova puna nezavisnost \u0107e se ubrzati nakon \u0161to Me\u0111unarodni sud pravde donese svoje mi\u0161ljenje. Nastavi\u0107e se talas priznanja, a teritorijalna konsolidacija Kosova \u0107e se ubrzati. <\/p>\n
Me\u0111utim, problem Bosne i dalje ostaje otvoren zbog nedostatka politi\u010dke volje da se tom problemu pri\u0111e i sa moralne ta\u010dke gledi\u0161ta. Bosna je bila i ostalo moralno pitanje Evrope. Krajnje je vreme da se me\u0111unarodna zajednica odredi prema zlo\u010dinu, izvr\u0161enom nad Bosnom i bo\u0161nja\u010dkim narodom. Nemoralno je da se Srebrenica nalazi u srpskom entitetu i da se ubice i progonitelji slobodno \u0161etaju ulicama tog grada. Kada nestanu \u017dene Srebrenice taj grad \u0107e biti, ne samo grad mrtvih, ve\u0107 i mrtav grad. Deklaracija Evropskog parlamenta je zato va\u017ean dokument koji se vra\u0107a Srebrenici kao poku\u0161aj da se taj zlo\u010din ne zaboravi. Najzad, Evropa taj zlo\u010din tretira kao svoju moralnu odgovornost. <\/p>\n
Revitalizacija Bosne je mogu\u0107a samo marginalizovanjem etni\u010dkog principa, koji treba da ostane tamo gde se brani su\u0161tinski interes svakog naroda, kao \u0161to je bio slu\u010daj narodnih ve\u0107a u skup\u0161tioni biv\u0161e Jugoslavije. Ne treba odbacivati neka od tih re\u0161enja. Treba odbaciti floskulu koju Beograd \u010desto ponavlja da je Bosna Jugoslavija u malom i da je zato neodr\u017eiva. Taj stav ne mo\u017ee podr\u017eati gra\u0111anska Evropa. Va\u017eno je jasno definisati ta\u010dke integracije Bosne (zajedni\u010dka vojska i policija, spoljna politika, obrazovanje i skup\u0161tina bez mogu\u0107nosti entitetskog blokiranja). <\/p>\n
Jugoslavija je bila model zemlje koja je u sebi sadr\u017eavala sve ideale i kontradikcije modernosti. Zato je tako te\u0161ko otpisati tu zemlju na koju \u0107e se zemlje Balkana ponovo vra\u0107ati i tra\u017eiti svoje izvori\u0161te. Uostalom, Jugoslavija je gotovo svima podarila dr\u017eavnost. Na tom prostoru danas vlada arhai\u010dnost, nedostatak ideala i ose\u0107aja za op\u0161ti interes i dobro. Bez EU te\u0161ko da bi se vratio u civilizacijski kalup, jer mu nedostaje autenti\u010dna i ideja i snaga. <\/p>\n
Me\u0111unarodna zajednica je dosta uradila na uspostavljanju institucija, uvo\u0111enju pravne dr\u017eave, uspostavljanju standarda, sada bi bila neophodna i ekonomska strategija ne samo za Bosnu, ve\u0107 i za \u010ditav region uz zna\u010dajnu finansijsku injekciju. Ogromna sredstva koja su bila upu\u0107ena u region u zna\u010dajnoj meri su reciklirana ponovo na Zapad, kroz odr\u017eavanje brojnih misija. <\/p>\n
Nation-building Bosne mora se staviti na nove osnove u kojima je gra\u0111anin sredi\u0161na ta\u010dka. Bosanskim Srbima treba pomo\u0107i da se oslobode isklju\u010dive odgovornosti za genocid koju im Beograd podme\u0107e, jer to trajno postavlja zid izme\u0111u njih i Bo\u0161njaka. I najzad, pomirenje u Bosni mogu\u0107e je samo na istini, a ne na izjedna\u010davanju odgovornosti sve tri strane.<\/p>\n
U sklapanju balkanskog mozaika, Bosna je poslednja. Upravo prostor na kome je napravljena i najve\u0107a gre\u0161ka. Bilo bi korisno da i Evropa prizna neke svoje zablude i gre\u0161ke. To \u0107e pomo\u0107i regionu da se i sam odgovornije postavi prema nedavnoj pro\u0161losti. <\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Genocid u Srebrenici jeste i osta\u0107e trajna trauma za sve generacije u Srbiji: sada\u0161nje i budu\u0107e. Svaka nova presuda u Ha\u0161kom tribunlu donosi nove detalje i ogoljuje razmere tog zlo\u010dina. Proteklo je 15 godina od tog zlo\u010dina, ali se dru\u0161tvena svest u Srbiji malo promenila. Oraganizovana amnezija i relativizacija blokirala je kritiku selektivnog pam\u0107enja bez \u010dega nema pomirenja. Bez obzira […<\/a>]<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_exactmetrics_skip_tracking":false,"_exactmetrics_sitenote_active":false,"_exactmetrics_sitenote_note":"","_exactmetrics_sitenote_category":0,"ngg_post_thumbnail":0,"footnotes":""},"categories":[60],"tags":[],"class_list":["post-605","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-volume-5-no-3-2010-july","contributor-sonja-biserko","volume-5-no-3-2010-july"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/605","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=605"}],"version-history":[{"count":2,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/605\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":791,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/605\/revisions\/791"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=605"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=605"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=605"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}