Ovo se desilo u ov\u010dijem svetu na Strmim livadama. Kad je Aja, krupna ovca te\u0161kog runa i okruglih o\u010diju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva ostala novoro\u0111en\u010dad: \u0161aka vla\u017ene vune koja po\u010dinje da kme\u010di. Bilo je \u017eensko. I bilo je siro\u010de, jer je Aja upravo tih dana izgubila mu\u017ea, koga je mnogo volela. To dete majka je nazvala Aska, nalaze\u0107i da je to vrlo pristalo ime za budu\u0107u ovcu-lepoticu.<\/p>\n
Prvih dana jagnje je i\u0161lo za majkom, kao i sva ostala jagnjad, ali \u010dim je stalo da tr\u010di na svojim jo\u0161 krutim i neobi\u010dno izdu\u017eenim no\u017eicama, i da pase samostalno, odmah je po\u010delo da pokazuje svoju \u0107ud. Nije se dr\u017ealo maj\u010dina skuta, nije slu\u0161alo njena dozivanja ni kucanje zvona na ovnu prethodniku, nego je volelo da luta putevima koje je samo nalazilo, da tra\u017ei odvojenu pa\u0161u na udaljenim mestima.<\/p>\n
Majka je opominjala svoje, ina\u010de dobro i lepo i pametno dete, obasipala ga savetima i prekorima i predo\u010davala mu sve opasnosti takvog vladanja u kraju kao \u0161to je njihov, gde ima uvek poneki lukav i krvolo\u010dan vuk, kome \u010dobani ni\u0161ta ne mogu i koji kolje ovce i njihovu jagnjad, naro\u010dito kada se odvoje i zalutaju. Strepela je Aja, i \u010desto se pitala u koga se umetnulo ovo njeno dete, i to \u017eensko, da je ovako svojeglavo i nemirno. Na koga je da je, tek to \u0161ilje\u017ee\u2013\u2013tako u ov\u010dijem svetu nazivaju \u0161iparice i de\u010dake\u2013\u2013bilo je velika briga materina. U \u0161koli, Aska je prili\u010dno u\u010dila i dosta dobro napredovala. Ali kad god bi majka oti\u0161la da se raspita za njene ocene i vladanje, u\u010diteljica je odgovarala da je dete darovito i moglo bi da bude prvi \u0111ak, samo da nije tako \u017eivo i rasejano. Jedino iz fiskulture imalo je stalno odli\u010dnu ocenu.<\/p>\n
Jednog dana, kada je zavr\u0161ila sa dobrim uspehom razred, Aska je stala pred majku i izjavila da \u017eeli da u\u010di baletsku \u0161kolu. Majka se najpre odlu\u010dno oduprla. Navodila je mnoge razloge, sve jedan ubedljiviji od drugog. Dokazivala je da niko u njihovoj porodici nije bio drugo do mirna ovca doma\u0107ica. Umetnost je, govorila je majka, nesiguran poziv koji nit \u2018hrani nit\u2019 brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uop\u0161te je neizvestan, varljiv i te\u017eak, a igra je ponajte\u017ea i najvarljivija od svih umetnosti, \u010dak ozlogla\u0161ena i opasna stvar. Tim putem nije po\u0161la nijedna ov\u010dica iz dobre ku\u0107e. I sve tako. -\u0160ta \u0107e, najposle, kazati ceo ovaj na\u0161 ov\u010diji svet kad \u010duje da je moja \u0107erka po\u0161la upravo tim putem?<\/p>\n
Tako je odgovarala Asku njena bri\u017ena i dobronamerna majka. Ali poznaju\u0107i narav svoje k\u0107eri, unapred je znala da se njenoj \u017eelji dugo odupirati ne\u0107e mo\u0107i. I popustila je. Upisala je malu u ov\u010diju baletsku \u0161kolu, nadaju\u0107i se da \u0107e tako mo\u017eda donekle ukrotiti njen uro\u0111eni nemir, iako su i ovce i ovnovi iz stada u ve\u0107ini osu\u0111ivali tu maj\u010dinu odluku.<\/p>\n
Ne bi se moglo re\u0107i da je Aja bila ravnodu\u0161na prema zamerkama i ogovaranjima ovaca i ovnova u toru i na pa\u0161i, ali majka voli svoje dete toliko da uz njega zavoli i one njegove osobine koje ne odobrava u du\u0161i. Malo pomalo mirila se ovca-majka sa \u0107erkinom \u017eeljom i po\u010dinjala da druk\u010dije gleda na stvar. Ona se pitala \u0161ta, na kraju krajeva, mo\u017ee biti ru\u017eno u umetnosti? A igra je najplemenitija od svih ve\u0161tina, jedina kod koje se slu\u017eimo isklju\u010divo svojim ro\u0111enim telom.<\/p>\n
To mirenje joj je bilo utoliko lak\u0161e \u0161to je mala Aska zaista pokazivala mnogo dara i volje za igru, i vidno napredovala. A uz to, devoj\u010dica je bila \u010dedna i bezazlena kako se samo po\u017eeleti mo\u017ee. Ali svoje \u010dudne i opasne navike da luta daleko od ov\u010dijih pa\u0161njaka i plandi\u0161ta nije mogla da se oslobodi nikada. I jednoga dana desilo se ono \u010dega se Aja uvek pribojavala.<\/p>\n
Aska je sa odli\u010dnim uspehom zavr\u0161ila prvu godinu baletske \u0161kole i upravo je trebalo da po\u010dne drugu. Bio je po\u010detak jeseni sa jo\u0161 jakim suncem, koje neprimetno po\u010dinje da bledi, i toplim kratkim ki\u0161ama od kojih se stvara radosna duga iznad vla\u017enih i obasjanih predela. Aska je toga dana bila naro\u010dito vedra i \u017eivahna i -rasejana. Zanesena sve\u017einom dana i lepotom so\u010dne trave, za\u0161la je malo pomalo sve do ivice udaljene bukove \u0161ume, pa \u010dak i u nju. Tu je trava bila, kako se Aski \u010dinilo, naro\u010dito so\u010dna i \u0161to dublje u \u0161umu, sve so\u010dnija.<\/p>\n
U \u0161umi je bilo jo\u0161 mle\u010dne magle koja se, kao ostatak od neke \u010dudne no\u0107ne igre, povla\u010dila pred suncem. Belo i svetlo i tiho. Slaba vidljivost i potpuna ti\u0161ina stvarale su zra\u010dan predeo u kome prostor i daljina nisu imali mere i u kome je vreme gubilo svoje zna\u010denje.<\/p>\n
Aska je nju\u0161ila stare nagnute bukve, obrasle mahovinom koja opija kao pri\u010da o neobi\u010dnom do\u017eivljaju, pretr\u010davala svetle, zelene \u010distine, i \u010dinilo joj se da pri\u010di nema kraja ni neobi\u010dnim do\u017eivljajima broja. I kad je bila na jednoj od takvih \u010distina – na\u0161la se odjednom lice u lice sa stra\u0161nim vukom. Iskusan, star i drzak, on se bio privukao sve do tih krajeva u koje ina\u010de vukovi u to doba godine ne silaze. Njegovo olinjalo krzno, zelenkasto i sme\u0111e, omogu\u0107ilo mu mu je da se izjedna\u010di sa jesenjim bukvama i travom koja po\u010dinje da vene.<\/p>\n
Divni predeo, koji je opijao i zanosio Asku, digao se odjednom kao tanka i varljiva zavesa, a pred njom je stajao vuk u\u017eagrenih o\u010diju, podvijena repa i kao na smeh malko iske\u017eenih zuba, stra\u0161niji od svih maj\u010dinih opomena. Krv se u Aski sledila i no\u017eice su pod njom odrvenele. Prise\u0107ala se da treba da dozove svoje, i otvarala je usta, ali glasa nije bilo. Ali smrt je pred njom bila, nevidljiva a jedina i svugda\u0161nja, grozna i neverovatna u svojoj grozoti.<\/p>\n
Vuk je napravio polukrug oko svoje nepomi\u010dne \u017ertve, polaganim, mekim hodom koji prethodi skoku. Izgledalo je da sa nevericom, ukoliko vukovi poznaju nevericu, posmatra \u0161ilje\u017ee i da se sa sumnjom, jer za sumnju su vukovi sposobni, i sa strahom od zamke pita kako je ovako mlado, belo i lepo, moglo zalutati \u010dak ovamo i do\u0107i mu tako re\u0107i pod zub.<\/p>\n
Za \u017ertvu to su bili neo\u010dekivani \u010dudni trenuci, negde izme\u0111u samrtnog u\u017easa, u kom je ve\u0107 bila potonula, i nezamisljive, krvave i kona\u010dne \u010dinjenice koja se krije iza re\u0107i\u2013\u2013smrt. To je ve\u0107 premrloj Aski ostavljalo ne\u0161to malo vremena i tamo gde je mislila da ga vi\u0161e nema i ne mo\u017ee biti, ali tako malo da je to jedva li\u010dilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo\u2013\u2013igra.<\/p>\n
Te\u0161ko, kao u mu\u010dnom snu, devoj\u010dica je u\u010dinila prvi pokret, jedan od onih pokreta koji se ve\u017ebaju uz \u201c\u0161tanglu\u201d i koji jo\u0161 i ne li\u010de na igru. Odmah za tim je izvela drugi, pa tre\u0107i. Bili su to skromni, ubogi pokreti na smrt osu\u0111enog tela, ali dovoljni da za koji trenutak zaustave iznena\u0111enog vuka. I kad je jednom po\u010dela, Aska ih je nizala jedan za drugim, sa u\u017easnim ose\u0107anjem da ne sme stati, jer ako izme\u0111u jednog i drugog pokreta bude samo sekund razmaka, smrt mo\u017ee u\u0107i kroz tu pukotinu. Izvodila je \u201ckorake\u201d, onim redom kojim ih je u\u010dila u \u0161koli i kao da \u010duje o\u0161tri glas svoje u\u010diteljice: \u201cJedan-i-dva! Jedan-i-dva-i-tri!\u201d<\/p>\n
Tako je i\u0161lo sve redom. Sve \u0161to je u toku prve godine mogla da nau\u010di. Pokreti su kratki, brzi, i ne mogu da ispune vreme, koje stoji nepomi\u010dno kao praznina iz koje stalno preti smrt. Pre\u0161la je i na figure koje se u \u0161koli izvode bez oslona, na sredini sale. Ali tu su njeno znanje i njene snage bili ograni\u010deni. Pravilno i potpuno umela je da izvede dve-tri figure. I ona ih je izvodila grozni\u010davo. Jedna, pa druga, pa tre\u0107a. I tu je bio otprilike kraj njenog znanja i ve\u0161tine. Morala je da ponavlja pokrete, a bojala se da ponavljanjem ne izgube od svoje snage i privla\u010dnosti. I uzalud je nastojala da se seti jo\u0161 ne\u010dega \u0161to bi mogla da izvede i \u010dime bi zatrpala ponor koji je \u010deka na kraju igre. Vreme prolazi, vuk jo\u0161 gleda i \u010deka, ali ve\u0107 po\u010dinje da se pribli\u017eava, a pred njom su nemilosrdno zatvorena sva dalja znanja klasi\u010dne igre, i glas u\u010diteljice postaje sve ti\u0161i, gubi se negde potpuno. Dobro je poslu\u017eilo njeno znanje, ali sad je njemu do\u0161ao kraj. Znanje izneverilo, \u0161kola ne ume ni\u0161ta vi\u0161e da joj ka\u017ee, a valja \u017eiveti i, da bi se \u017eivelo\u2013\u2013igrati.<\/p>\n
I Aska je krenula u igru iznad \u0161kola i poznatih pravila, mimo svega \u0161to se u\u010di i zna. Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono \u0161to je toga dana videla skromna i bezimena \u0161uma iznad Strmih Livada.<\/p>\n
Preko zelenih \u010distina, preko uskih prolaza, izme\u0111u sivih i te\u0161kih bukovih drveta, po glatkom i sme\u0111em \u0107ilimu od li\u0161\u0107a koje se godinama sla\u017ee jedno na drugo, igrala je ov\u010dica Aska, \u010dista, tanka, ni jo\u0161 ovca ni vi\u0161e jagnje, a laka i pokretna kao bela vrbova maca koju nosi vetar, sivkasta kad bi u\u0161la u pramen tanke magle, a svetla, kao iznutra obasjana, kad bi se na\u0161la na \u010distini prelivenoj suncem. A za njom je, ne\u010dujnim koracima i ne odvajaju\u0107i pogleda od nje, i\u0161ao matori kurjak, dugogodi\u0161nji i nevidljivi krvnik njenog stada.<\/p>\n
Lukavi, hladni i poslovi\u010dno oprezni vuk, kome ni ljudi ni \u017eivotinje nisu mogli ni\u0161ta, bio je najpre iznena\u0111en. To iznena\u0111enje pretvaralo se sve vi\u0161e u \u010du\u0111enje i \u010dudnu, neodoljivu radoznalost. Isprva se prise\u0107ao ko je i \u0161ta je, gde se nalazi i \u0161ta treba da radi, i samo je govorio sam sebi: \u201d Da se prvo nagledam ovog \u010duda nevi\u0111enog. Tako \u0107u od ovog \u010dudnog \u0161ilje\u017eeta imati ne samo krv i meso, nego i njegovu neobi\u010dnu, sme\u0161nu, ludu i ludo zabavnu igru, kakvu kurja\u010dke o\u010di jo\u0161 nisu videle. A njegova krv i meso nikad mi ne ginu, jer ga mogu oboriti i zaklati kad god ho\u0107u, i u\u010dini\u0107u to, ali tek na svr\u0161etku igre, kad vidim celo \u010dudo do kraja. \u201c<\/p>\n
Misle\u0107i to, vuk je i\u0161ao za ov\u010dicom, zastajkuju\u0107i kad ona zastane, i opru\u017eaju\u0107i korak kad ona ubrza ritam igre.<\/p>\n
Aska nije mislila ni\u0161ta. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od \u010distih sokova \u017eivotne radosti a osu\u0111eno na neminovnu i neposrednu smrt, izvla\u010dila neo\u010dekivanu snagu i neverovatnu ve\u0161tinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da \u017eivi i da \u0107e \u017eiveti dok igra, i \u0161to bolje igra. I igrala je. To nije vi\u0161e bila igra, nego \u010dudo.<\/p>\n
Tako se- novo \u010dudo! – i vukovo \u010du\u0111enje pretvaralo sve vi\u0161e u divljenje, stvar potpuno nepoznatu u vu\u010dijem rodu, jer kad bi vukovi mogli da se i\u010dem na svetu dive, oni ne bi bili ono \u0161to su. A to nepoznato ose\u0107anje divljenja obeznanilo je vuka tolio da ga je ova izgubljena ov\u010dica, mrtva od straha od smrti, vukla za sobom kao da ga vodi na nevidljivoj ali \u010dvrstoj uzici, vezanoj za nevidljivu alku, koja mu je proturena kroz nju\u0161ku.<\/p>\n
Idu\u0107i tako mese\u010darski ne gledaju\u0107i gde staje i ne daju\u0107i sebi vi\u0161e ra\u010duna o pravcu u kom ide, vuk je jednako ponavljao sam u sebi: \u201cKrv i meso ovog \u0161ilje\u017eeta nikad mi ne ginu. Mogu da ga ra\u0161\u010dere\u0107im u svakom trenutku, kad mi se prohte. Nego da se nagledam \u010duda. Da vidim jo\u0161 ovaj pokret, pa jo\u0161 ovaj\u2026 .\u201d<\/p>\n
I sve tako, jo\u0161 ovaj, pa jo\u0161 ovaj, a svaki je bio zaista nov i uzbudljiv i obe\u0107avao idu\u0107i, jo\u0161 uzbudljiviji. Promicale su, jedna za drugom, \u0161umske \u010distine i sumra\u010dni, vla\u017eni hodnici ispod bukava, zastrti suvim li\u0161\u0107em.<\/p>\n
Sto \u017eivota ose\u0107ala je sad u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produ\u017ei jedan jedini, svoj \u017eivot, koji je bila ve\u0107 pregorela.<\/p>\n
Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogu\u0107nosti krije u sebi svako \u017eivo stvorenje. I ne slutimo \u0161ta sve umemo. Budemo i pro\u0111emo, a ne saznamo \u0161ta smo sve mogli biti i u\u010diniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao \u0161to su ovi u kojima Aska igra igru za svoj ve\u0107 izgubljeni \u017eivot. Njeno telo se vi\u0161e nije zamaralo, a njena igra sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje \u0161kola nijednog u\u010ditelja baleta.<\/p>\n
Kad bi joj se u\u010dinilo da se vuk pribira i prise\u0107a ko je i \u0161ta je, ona je poja\u010davala brzinu i smelost svoje igre. Izvodila je preko oborenih debala neobi\u010dne skokove, koji su vuka nagonili na smeh i na novo divljenje i izazivali u njemu \u017eelju da se ponove. Skakala je na povaljene bukve i na onom jastu\u010di\u0107u od mahovine koja ih pokriva, stoje\u0107i samo na stra\u017enjim nogama, pravila od sebe belu, veselu \u010digru koja zaslepljuje o\u010di gledaoca. Zatim bi uspravljena, samo na prednjim nogama, pretr\u010dala sitnim i sve br\u017eim koracima neku ravnu i jo\u0161 zelenu povr\u0161inu me\u0111u drvetima. Kad bi nai\u0161la na otvorenu strminu, spustila bi se strmoglavo, opona\u0161aju\u0107i smelu skija\u0161icu niz stazu od glatkog suvog li\u0161\u0107a, ali tako brzo kao kad neko palcem prevu\u010de briljantan \u201cglisando\u201d preko klavijature: fuuuu-it! A vuk bi se sa\u0161uljao za njom \u0161to br\u017ee mo\u017ee, samo da ne izgubi iz vida ni\u0161ta od igre. Jo\u0161 uvek je ponavljao u sebi da mu, pre ili posle, krv i meso ovog \u0161ilje\u017eeta ne ginu nikad, samo da vidi potpuno i do kraja njegovu igru, ali je to ponavljao svaki put sve kra\u0107e i slabije, jer je u njemu sve vi\u0161e mesta zauzimala igra i potiskivala sve ostalo.<\/p>\n
A ni vreme ni du\u017einu put nisu merili ni vuk ni Aska. Ona je \u017eivela a on je u\u017eivao.<\/p>\n
Kad su \u010duli meket ovce Aje i razabrali uznemirenost koja je i\u0161la od stada do stada, \u010dobani su izabrali izme\u0111u sebe dvojicu mla\u0111ih i smelijih i poslali ih u \u0161umu da potra\u017ee izgubljeno neposlu\u0161no \u0161ilje\u017ee. Jedan od njih je imao samo drenovu toljagu, ali dobru, a drugi je nosio o ramenu pu\u0161ku, ako se tako mo\u017ee nazvati ono ne\u0161to garave kapislare. To je bila slavna starudija jer se pri\u010dalo da je njegov otac ubio iz nje, na samoj ogradi svoga tora izgladnela vuka. A i to, kao sve \u0161to se pri\u010da, ko zna kako je bilo i da li je bilo ili nije. Svakako, to je bilo jedino par\u010de vatrenog oru\u017eja na Strmim Livadama, i ono je slu\u017eilo vi\u0161e da podigne hrabrost i samopouzdanje kod \u010dobana nego \u0161to je bilo stvarno opasno za vukove.<\/p>\n
Do\u0161li su ivice \u0161ume i tu su malo oklevali, pitaju\u0107i se u kom pravcu da krenu. Jer u \u0161umi ima hiljadu ulaza, a ko \u0107e sagledati nevidljive tragove jagnje\u0107ih papaka. Po\u0161li su po tragu zelene trave i dobre pa\u0161e, kao najsigunijem. Sre\u0107a ih je poslu\u017eila. Tek \u0161to su u\u0161li malo dublje u \u0161umu i ispeli se na malu uzvisinu, ugledali su u dubini isprd sebe \u010dudan prizor. Stali su i pritajili se. Kroz dubok otvor u granju mogli su neprime\u0107eni da vide: u smelim a pravilnim piruetama ov\u010dica Aska prelazi zelenu \u010distinu, a za njom, na odstojanju od nekoliko koraka, klip\u0161e krupni, olinjali vuk, i oborene nju\u0161ke, sav u pogledu, povla\u0111uje repom.<\/p>\n
Nekoliko trenutaka \u010dobani su stajali kao skamenjeni od \u010duda, ali onda su se pribrali. Kad je Aska do\u0161la do prvih drveta i tu naglo promenila oblik i ritam igre, a vuk se nalazio jo\u0161 na \u010distini, okrenut gledaocima bo\u010dno, stariji \u010dobanin je skinuo pu\u0161ku, nani\u0161anio i opalio. Odjeknula je \u0161uma i poletelo suvo li\u0161\u0107e zajedno sa retkim, upla\u0161enim pticama.<\/p>\n
Na okrajku \u010distine desila se neo\u010dekivana stvar. Iz svog prekinutog pokreta, kao ptica pogo\u0111ena u letu, pala je – Aska, a vuk je kao zelena senka klisnuo u \u0161umu.<\/p>\n
\u010cobani su str\u010dali i na ravnom mestu na\u0161li onesve\u0161tenu Asku. Nikakve povrede nije bilo na njoj, ali je le\u017eala u \u0161umskoj travi kao mrtva. Iza vuka je ostao krvav trag.<\/p>\n
Stariji \u010dobanin je napunio pu\u0161ku, a mla\u0111i je prihvatio svoju toljagu sa obe ruke, i tako su krenuli za krvavim tragom. I\u0161li su sporo i oprezno. Ali nije im trebalo mnogo i\u0107i. Ranjeni vuk je imao snage da be\u017ei svega stotinjak koraka, dok mu je rana bila jo\u0161 vru\u0107a, a onda se sru\u0161io u jednom \u010destaru. Stra\u017enji deo tela mu je bio oduzet, ali je prednjim nogama kopao zemlju, izmahivao glavom i kezio zube. Lako su ga dotukli.<\/p>\n
Sunce je bilo tek pro\u0161lo polovinu neba kad su se \u010dobani vratili. Silazili su zagasitim pa\u0161njacima, izme\u0111u stada i torova. Mla\u0111i je vezao kurjaka svojom tkanicom za stra\u017enje noge i lako vukao niza stranu njegovu krvavu i izdu\u017eenu telesinu. A stariji je nosio belo \u0161ilje\u017ee. Prebacio ga je, po \u010dobanskom obi\u010daju, sebi preko vrata. Askina lepa glava visila mu je, kao mrtva, niz levo rame.<\/p>\n
Velika je bila radost na Strmim Livadama. Bilo je \u010destitanja, graje i pevanja, i prekora i suza i pocikivanja i veselog blejanja bez kraja i konca.<\/p>\n
Aska je do\u0161la sebi. Pribirala se sporo, le\u017ee\u0107i u travi nepomi\u010dna i skopnela, vi\u0161e sli\u010dna ba\u010denom runu nego \u017eivoj ov\u010dici. Nije ose\u0107ala na sebi zdrava mi\u0161i\u0107a ni \u017eilice koja nije bolela. Oko nje je, suzna i presre\u0107na, u\u017eurbano tr\u010dala njena majka i kupile se ovce i ovnovi kao na \u010dudo. ?<\/p>\n
Aska je dugo bolovala i sporo se oporavljala od stra\u0161nog do\u017eivljaja, ali su njena mladost i volja za \u017eivotom, maj\u010dina dobra nega, i op\u0161te sau\u010de\u0161\u0107e svih stanovnika Strmih Livada najposle savladali bolest. I Aska je ozdravila i postala poslu\u0161na \u0107erka i dobra u\u010denica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama.<\/p>\n
Po svetu se pisalo i pri\u010dalo i pevalo o tom kako je ov\u010dica Aska nadigrala i prevarila stra\u0161nog vuka. Aska sama nije nikad govorila o svom susretu sa zverom ni o svojoj igri u \u0161umi. Jer, o najve\u0107im i najte\u017eim stvarima svoga \u017eivota niko ne voli da govori. Tek kad je pro\u0161lo nekoliko godina i kad je u sebi prebolela svoje te\u0161ko iskustvo, Aska je po svojoj zamisli postavila \u010duveni balet, koji su kriti\u010dari i publika nazivali \u201cIgra sa smr\u0107u,\u201d a koji je Aska uvek nazivala\u201d. Igra za \u017eivot. \u201c<\/p>\n
Posle je \u017eivela dugo i sre\u0107no, postala igra\u010dica svetskog glasa, i umrla u dubokoj starosti.<\/p>\n
I danas, posle toliko godina igra se taj njen \u010duveni balet u kom umetnost i volja za otporom pobe\u0111uju svako zlo, pa i samu smrt.<\/p>\n
Uz dozvolu Zadu\u017ebine Ive Andri\u0107a, Beograd, Srbija<\/strong><\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":" Ovo se desilo u ov\u010dijem svetu na Strmim livadama. Kad je Aja, krupna ovca te\u0161kog runa i okruglih o\u010diju, ojagnjila svoje prvo jagnje, ono je izgledalo kao i sva ostala novoro\u0111en\u010dad: \u0161aka vla\u017ene vune koja po\u010dinje da kme\u010di. Bilo je \u017eensko. I bilo je siro\u010de, jer je Aja upravo tih dana izgubila mu\u017ea, koga je mnogo volela. To dete majka […<\/a>]<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_exactmetrics_skip_tracking":false,"_exactmetrics_sitenote_active":false,"_exactmetrics_sitenote_note":"","_exactmetrics_sitenote_category":0,"ngg_post_thumbnail":0,"footnotes":""},"categories":[56],"tags":[],"class_list":["post-558","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-volume-4-no-3-2009-july","contributor-ivo-andric","volume-4-no-3-2009-july"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/558","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=558"}],"version-history":[{"count":4,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/558\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":66941,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/558\/revisions\/66941"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=558"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=558"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=558"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}