{"id":283,"date":"2006-10-04T23:32:04","date_gmt":"2006-10-04T23:32:04","guid":{"rendered":"http:\/\/www.spiritofbosnia.org\/?p=283"},"modified":"2011-04-17T14:42:08","modified_gmt":"2011-04-17T14:42:08","slug":"beacons-of-humanity","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/volume-1-no-4-2006-october\/beacons-of-humanity\/","title":{"rendered":"Svetionici ljudskosti"},"content":{"rendered":"

Uvijek postoji mogu!nost da se ka\u017ee DA ili NE.<\/em> – Hana Arendt<\/p>\n

Kada sam tragala za odgovorom za\u0161to mi je pitanje gra!anske hrabrosti postalo jedno od najva\u017enijih, analiziraju\u0107i sopstveni \u017eivot i doga!aje, stigla sam do iskustva koje me je odredilo mo\u017eda ve\u0107 sa \u0161est godina. Toliko sam imala kada me je majka, koja je tada ve\u0107 \u0161esnaest godina poku\u0161avala da sazna gde i pod kojim okolnostima joj je ubijen i sahranjen otac koji je nestao u Drugom svetskom ratu, odvela na adresu koju je dobila u gradu u kojem smo letovali. Vrata stana otvorio je stariji \u201covek koji je zanemeo kada je \u201cuo mamino devoja\u010dko prezime. Bez re\u010di nam je pokazao da u!emo u dnevnu sobu, a supruzi koja je bila u njoj samo je ponovio mamino ime i prezime. \u017dena je, posle pauze u kojoj se poku\u0161avala pribrati, briznula u gr\u010devit pla\u010d. \u010dovek je \u0107utao\u2026 Majka je drhtala, a ja sam bila potpuno zbunjena. Ne znam koliko je to moglo trajati, ali se u moju svest duboko urezalo. \u017dena je u jednom trenutku kroz uze progovorila: \u201cDa, va\u0161 otac je bio u ovom stanu 1943. Doveo ga je oko osam sati uve\u010de moj mu\u017e, koji je bio ilegalac i objasnio mi da \u0107e ostati sa nama do pono\u0107i, kada \u0107e po njega do\u0111i neko ko \u0107e ga neopa\u017eeno izvesti iz grada i odvesti do partizana. Bila sam upla\u0161ena da ga fa\u0161isti\u010dke vlasti ne na!u kod nas. Strahovala sam za decu, supuga i sebe. Nakon pola sata sam po\u010dela plakati. Va\u0161 otac je istog trenutka ustao i rekao: – Ne bojte se, gospo!o. Smesta \u0107u napustiti va\u0161 stan. Ne \u017eelim vas dovoditi u opasnost. – Insistiranje mog supuga da ne izlazi, jer je opasno, nije prihvatio, jer ja nisam prestajala plakati. Iza\u0161ao je pre devet sati. Niko nije do\u0161ao u pono\u0107, jer se ve\u0107 saznalo da ga je vojna okupatorska patrola u me!uvremenu na ulici uhapsila\u2026 Streljali su ga nakon nekoliko dana saslu\u0161avanja\u2026 \u017dena je neute\u0161no plakala, \u201covek je sedeo oborene glave. Kroz vrisak samoprezira \u017eena je na kraju rekla: \u201cStidim se svog straha zbog kojeg je va\u0161 otac izgubio \u017eivot! Oprostite me ako ikako mo\u017eete, ja sebi nikada ne\u0107u oprostiti!\u010d<\/p>\n

Ni danas ne znam gde je grob mog dede, kojeg nikada nisam upoznala, ali sam kroz njegov poslednji gest shvatila da je bio \u201covek koji je umeo da prepozna i po\u0161tuje tu!i strah. Ostalo mi je ve\u010dito pitanje \u0161ta bi bilo da je ta \u017eena te ve\u010deri uspela samo da ne poka\u017ee svoj strah\u2026<\/p>\n

Ro!ena sam, odrasla i vaspitavana u zemlji koja sa zvala Jugoslavija, dok su svi narodi i narodnosti bili njen sastavni deo; uostalom, u mojoj familiji ima pripadnika razli\u010ditih etnonacionalnih grupa, pa su svi oni, na neki na\u010din moji.<\/p>\n

Ta zemlja raspala se u krvavim ratovima sa etni\u010dkim \u201ci\u0161\u0107enjem i genocidom kao politi\u010dkom doktrinom, pre \u201cetrnaest godina.<\/p>\n

Bila sam svedok razvrgavanja dugogodi\u0161njih prijateljstava u kosmopolitskom Beogradu. Iritirala me je beskona\u010dna indiferentnost, nepojamna bezose\u0107ajnost i nedostatak elementarne ljudske solidarnosti svih onih koji su se oglu\u0161ili o \u201cinjenicu da su se nedaleko od njih palile ne\u010dije ku\u0107e i ubijala ne\u010dija deca.<\/p>\n

Nisam vi\u0161e mogla da, iz udobne fotelje, gledam stradanja koja su se mom narodu doga!ala i na udaljenosti od samo 100 kilometara od Beograda.<\/p>\n

Ne pristaju\u0107i na svetsku i beogradsku crnu medijsku sliku rata, u kojoj nije bilo prostora za tra\u010dak nade da je u ratu mogu\u0107e ostati \u201covek, slede\u0107i svoju veru u \u201cove\u010dnost, zaronila sam u sredi\u0161te tog u\u017easa, idu\u0107i za tragovima ljudskog.<\/p>\n

Krenula sam u ratom zahva\u0107enu Bosnu i Hercegovinu, u januaru 1993. godine, prvo kao doktor, ne bih li bar jednom, ratom unescre\u0107enom bolesniku bila od pomo\u0107i.<\/p>\n

Le\u010de\u0107i ljude tri najve\u0107e eto-nacionalne grupe, osetila sam njihovu potrebu da nepitani otvore du\u0161u i ispri\u010daju svoje sudbine u ratu. Zadivilo me je saznanje da i u najve\u0107oj Golgoti koju su pre\u017eiveli, ti nesretni ljudi pamte svaku trunku dobrote koju je pripadnik druge etni\u010dke skupine bio spreman da im pru\u017ei. Imali su osetljivost da primete \u201cak i pogled pun razumevanja za njihovu patnju. Obja\u0161jnjavali su mi da neko nije smeo da im pomogne, jer bi ga to mo\u017eda ko\u0161talo \u017eivota, i sa razumevanjem su govorili o tom strahu. U o\u010dima onih koji su najvi\u0161e patili najmanje se ogledala mr\u017enja i \u017eelja za osvetom. Za njih nije postojala zla nacija, nego zli pojedinci; svakome su ta\u010dno znali ime i prezime.<\/p>\n

U\u017easnuta koli\u010dinom zla koju su pojedinci bili u stanju da u\u010dine, postala sam svesna da \u0107e oni dugi niz godina biti osnovna tema i da \u0107e crni oblak njihovih zlo\u010dina dr\u017eati u apsolutnom mraku sve nas koji smo ro!eni u zemlji na \u201cijim prostorima i danas \u017eivi mnogo \u201casnih i dobrih ljudi o kojima niko ne govori. Neko je morao da zaroni po te bisere i napravi ogrlicu.<\/p>\n

Osnovni motiv koji me je pokrenuo i vodio, i onda kada sam posrtala, bila je \u017eelja da u uslovima sveop\u0161teg zla, duhovnog i materijalnog razaranja, kada je ljudski \u017eivot imao cenu ispaljenog metka – reafirmi\u0161em dobrotu kao vrhovni postulat, na kojem, duboko verujem, po\u010diva budu\u0107nost svih ljudi u zemlji mojih praotaca.<\/p>\n

Verujem da \u0107e svako odgovarati za svoj zlo\u010din, ma koliko dugo taj proces bude trajao. A, da li<\/p>\n

e svako biti nagra!en za svoju dobrotu i hrabrost? \u0160ta \u0107e biti sa onima koji su poginuli od<\/p>\n

ruke svog sunarodnika, dok su \u0161titili \u201cinoverca\u010d? Ta vrsta dobrote je heroizam, ali su ti heroji anonimni. Njima nikada ni jedna vojska i ni jedna vlast ne\u0107e odati priznanje. Po njima se ne\u0107e zvati ni nedna ulica ili trg. Njihova imena \u0107e trajati samo onoliko koliko traje se\u0107anje onih kojima su spasili \u017eivot i, mo\u017eda, njihove dece. Mislim da budu\u0107e generacije moraju imati svest o tome da ih je bilo i da takvi ljudi postoje.<\/p>\n

Dobri ljudi, oni koji su u najstra\u0161nije vreme smogli snagu da govore o tu!oj dobroti, kao i oni koji su ne pitaju\u0107i za cenu, imali hrabrosti da u\u010dine dobro delo, najimpresivniji su zalog valjanosti takvog motiva.<\/p>\n

From IMAM PETLJU (Sarajevo, GARIWO, 2005) Published here with the permission of the author \u00a9 2006 Svetlana Broz<\/em><\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Uvijek postoji mogu!nost da se ka\u017ee DA ili NE. – Hana Arendt Kada sam tragala za odgovorom za\u0161to mi je pitanje gra!anske hrabrosti postalo jedno od najva\u017enijih, analiziraju\u0107i sopstveni \u017eivot i doga!aje, stigla sam do iskustva koje me je odredilo mo\u017eda ve\u0107 sa \u0161est godina. Toliko sam imala kada me je majka, koja je tada ve\u0107 \u0161esnaest godina poku\u0161avala da  […<\/a>]<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_exactmetrics_skip_tracking":false,"_exactmetrics_sitenote_active":false,"_exactmetrics_sitenote_note":"","_exactmetrics_sitenote_category":0,"ngg_post_thumbnail":0,"footnotes":""},"categories":[34],"tags":[],"class_list":["post-283","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-volume-1-no-4-2006-october","contributor-svetlana-broz","volume-1-no-4-2006-october"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/283","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=283"}],"version-history":[{"count":3,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/283\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":682,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/283\/revisions\/682"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=283"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=283"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=283"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}