Od svega \u0161to \u010dovek u \u017eivotnom nagonu podi\u017ee i gradi, ni\u0161ta nije u mojim o\u010dima bolje i vrednije od mostova. Oni su va\u017eniji od ku\u0107a, svetiji, jo\u0161 op\u0161tiji, od hramova. Sva\u010diji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukr\u0161tava najve\u0107i broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih gra\u0111evina i ne slu\u017ee ni\u010dem \u0161to je tajno ili zlo.<\/p>\n
Veliki kameni mostovi, svedoci i\u0161\u010dezlih epoha kad se druga\u010dije \u017eivelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i ki\u0161e, \u010desto okrzani na o\u0161tro rezanim \u0107o\u0161kovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki zelezni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao \u017eica, \u0161to drhte i zvu\u010de od svakog voza koji projuri; oni kao da jo\u0161 \u010dekaju svoj poslednji oblik i svoje savr\u0161enstvo, a lepota njihovih na ulasku u bosanke varo\u0161ice \u010dije izglodane grede poigravaju i zve\u010de pod kopitima seoskih konja kao da\u0161\u010dice ksilofona. I, najposle, oni sasvim mali mosti\u0107i u planinama, u stvari jedno jedino ove\u0107e drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, preba\u010deni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nado\u0111e, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, te\u0161u i postavljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zatokama me\u0111u stenama, vide \u010desto ti biv\u0161i mostovi; le\u017ee i trunu kao i ostalo drvo napravljeno tu slu\u010dajem, ali ta zatesana brvna, osu\u0111ena na oganj ili trulenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podse\u0107aju jo\u0161 i sada na cilj kome su slu\u017eila.<\/p>\n
Svi su oni u su\u0161tini jedno i podjednako vredni na\u0161e pa\u017enje, jer pokazuju mesto na kome je \u010dovek nai\u0161ao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okru\u017een.<\/p>\n
I kad mislim na mostove, u se\u0107anju mi iskrsava ne oni preko kojih sam najvi\u0161e prelazio, nego oni koji su najvi\u0161e zadr\u017eali i zaneli moju pa\u017enju i moj duh.<\/p>\n
Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, \u010dije je korito ki\u010dma Sarajeva, oni su kao kameni pr\u0161ljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Me\u0111u njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladi\u0107a, malen ali stalan, uvu\u010den u se kao dobra i \u0107utljiva tvr\u0111ava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, no\u0107u iz voza, tanki i beli kao privi\u0111enja. Kameni mostovi u \u0160paniji, zarasli u br\u0161ljan i zami\u0161ljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po \u0160vajcarskoj, pokriveni krovom zbog velikih snegova, li\u010de na duga\u010dke ambare i iski\u0107eni su iznutra slikama svetitelja ili \u010dudesnih doga\u0111aja, kao kapele. Fantasti\u010dni mostovi u Turskoj, postavljeni otprilike, \u010duvani i odr\u017eavani sudbinom. Rimski mostovi u ju\u017enoj, Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve \u0161to se moglo odbiti, a pored kojih ve\u0107 stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje jo\u0161 jednako, kao skeleti na stra\u017ei.<\/p>\n
Tako, svuda na svetu, gde god moja misao krene ili stane, nailazi na verne i \u0107utljive mostove kao na ve\u010ditu i ve\u010dno nezasi\u0107enu ljudsku \u017eelju da se pove\u017ee, izmiri i spoji sve \u0161to iskrsne pred na\u0161im duhom, o\u010dima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.<\/p>\n
Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri ma\u0161te. Slu\u0161aju\u0107i najgor\u010du i najlep\u0161u muziku koju sam ikada \u010duo, odjednom mi se ukaza kameni most, prese\u010den po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno te\u017ee jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu mogu\u0107nu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzve\u0161ena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopu\u0161ta jednu jedinu mogu\u0107nost: nepostojanje.<\/p>\n
Naposletku, sve \u010dime se ovaj \u017eivot kazuje- misli, napori, pogledi, osmesi, re\u010di, uzdasi- sve to te\u017ei ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima ne\u0161to da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most \u010diji se krajevi gube u beskona\u010dnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo de\u010dije igra\u010dke, bledi, simboli. A sva je na\u0161a nada s one strane.<\/p>\n
Uz dozvolu Zadu\u017ebine Ive Andri\u0107a, Beograd, Srbija<\/strong><\/span><\/p>\n