Odavno se uhvatio sumrak.
\nNa strnji\u0161tu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim o\u010dima i nekoliko prami\u010daka \u017eu\u0107kaste kose, rasute po \u010delu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan.
\nSvake ve\u010deri, otkada su nastale vru\u0107ine, do neko doba no\u0107i napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao o\u010di u glavi. Dva puta ga na ne\u0111elju soli. I u\u017einu s njime polovi. Voli on Jablana \u2013 jer je Jablan najja\u010di bak u cijeloj okolini. Lujo se ponosi. Ostale govedare i njihove bakove pono\u0161ljivo prezire. Usred groblja smio bi on no\u0107iti kad je Jablan s njime.
\n– Samo \u0161jutra! \u2013 tr\u017ee se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a o\u010di mu sijevnu\u0161e od uzbu\u0111enja.
\nUstade, pri\u0111e baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu:
\n– Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi . . . Samo \u0161jutra! Ro\u0111eni moj, mili moj, dragi moj Jabo \u2013 samo \u0161jutra!
\nU Lujinom promuklom glasi\u0107u drhtalo je meko, nje\u017eno preklinjanje. Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu.
\n– Zar mene, Jabo? \u2013 pita ga prijekorno. \u2013 Sad \u0107u ja plakati.
\nOn se malo odma\u010de u stranu, pa kao \u0111oja zaplaka. Jablan di\u017ee glavu.
\n– Nije, nije Jabo! \u0160alim se ja. Nijesi ti mene udario\u2026 E, nemoj se, oca mu, odma\u2019 za sva\u0161ta ljutiti! De, da se poljubimo!
\nPoljubi\u0161e se. Lujo ogrnu haljinicu, pa se opet spusti na vla\u017enu travu, da sanja o sjutra\u0161njem danu.
\nSjutra \u0107e se njegov Jablan bosti s carskim bakom. U njemu ve\u0107 odavno bukti, plamti \u017eelja: da se Jablan i s Rudonjom pobode. Preklinjao je kneza da mu ispuni \u017eelju. I ostariji su ljudi molili kneza.
\n– Ma, ljudi moji, nije to tako lako \u2013 carski je vo! Nego, ja \u0107u baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest \u2013 ne branim ni ja; ne odredi li \u2013 nije ni\u0161ta ni bilo! Je li tako, bra\u0107o?
\n– Tako je, kne\u017ee. Samo \u2018ajde po redu, pa se ne boj!
\nMolba je ba\u010dena, odgovor je knezu do\u0161ao: dozvoljava se. Sjutra je Preobra\u017eenje, a ujedno i carski dan. Sjutra \u0107e se kod kne\u017eeve ku\u0107e ogledati Jablan i Rudonja.
\nO tome Lujo budan sanja. \u010cas vidi kako je Jablan pao, kako uboden izdi\u0161e, \u010das opet kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu. \u010cuje kako Jablan gromovito ri\u010de, a brda odjekuju. On doliga:<\/p>\n
Volo-lige, dolo-lige!
\nJa\u010de moje milo ba\u0107e
\nod te va\u0161e jadne krave!
\n\u010ca kravuljo nagrduljo!
\nNagrdim ti govedara
\ni u ku\u0107i ku\u0107anicu
\ni na struzi strugaricu…<\/p><\/blockquote>\n– Jabo, je li tebi studeno? – \u010du se Lujo ispod haljinice.
\nJablan pase, \u0161uti, ni\u0161ta ne odgovara. On ustade, pomilova ga, izvu\u010de iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa le\u017ee kraj njeg\u2019. Poslije dugog polusanjivog, drhtavog trzanja prevari ga san. Kad Jablan pojede \u017eito, le\u017ee i on kod svog dobrog druga.
\nDuboka strahovita ti\u0161ina. Vla\u017ena svje\u017eina \u0161iri se kroz no\u0107. Mlak vjetar poduhiva preko ku\u0107a, \u0161to se u polukru\u017enom, neprekidnom nizu prote\u017eu ispod planine. Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju, prema mjese\u010dini, od zelenih \u0161ljivika kroz koje str\u0161e. Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov. Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planin\u010de kada ga mati podoji i uljulja.
\nSunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji jo\u0161 umorno po\u010divaju u prozra\u010dnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak \u2013 pa se sve obli u bjeli\u010dastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se. Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magli\u010dasto, timorno plavetnilo. Sve se di\u017ee, budi, sve se pu\u0161i kao vru\u0107a krv, odi\u0161e snagom, svje\u017einom.
\n– O, svanulo ve\u0107! \u2013 protegnu se Lujo, protrlja o\u010di i pogleda oko sebe. \u2013 Jabo, bate, \u0161to me nijesi probudio?
\nJablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao. Drago bija\u0161e Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli.
\n– E, kad si se tako, bate, narucao, eto ti pa malo \u2018nako zasladi! \u2013 veli veselo Lujo i baci pred baka nekoliko snopova zobi.
\nJaban pojede. Krenu\u0161e kne\u017eevoj ku\u0107i.
\nVrane prolije\u0107u iz okolnih \u0161umaraka i padaju na kukuruze, koji su se istom po\u010deli zrnati. \u010cuvari hajkaju. Stra\u0161ila na ogradama oko kukuruza lepr\u0161aju se. Sermija se izgoni na pa\u0161u. Vika, dovikivanje na sve strane.
\nLujo ide zami\u0161ljeno za Jablanom. Udubio se u misli \u2013 ne \u010duje on te galame, tog \u017eivota, koji se oko njega \u0161iri. On misli o Jablanu i mejdanu.
\nVrcnu se kao da se ne\u0161to dosjeti. Raste\u017ee pedalj, pa po\u010de mjeriti \u0161tap:
\n– O\u0107e Jabo nadbosti \u2013 ne\u0107e! \u2018o\u0107e \u2013 ne\u0107e; \u2018o\u0107e \u2013 ne\u0107e; \u2018o\u0107e \u2013 viknu Lujo, a o\u010di mu zasvijetli\u0161e od prevelike radosti.
\nOd dragosti stade ljubiti i grliti baka.
\n– Je l\u2019de, Jabo, da \u0107e\u0161 ti njega nadbosti? Neka je on carski! Svejedno je to mom milom, dragom, ro\u0111enom Jabi. Je li tako? De, kazi, svome Juji! \u2013 po\u010de mu se bezazleno ulagivati.
\nU razgovoru s Jablanom sti\u017ee Lujo kne\u017eevoj ku\u0107i, gdje se bija\u0161e dosta svijeta iskupilo. Svetac je, ne radi se, pa do\u0161li ljudi da malo probesjede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu.
\nLuji se ste\u017ee srce kad ugleda Rudonju. U\u010dini mu se stra\u0161an, golem: i deblji i ve\u0107i od Jablana.
\n– Jabo, bate, ako danas plati\u0161 glavom, ne za\u017eali na me! \u2013 uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa po\u010de opet, kriju\u0107i od ljudi, mjeriti \u0161tap. Izi\u0111e, da \u0107e Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice.
\n– Jesi li se upla\u0161io, mali?
\n– Ti se, sinko, ni\u0161ta ne boj. Tvoj je bak stari mejdand\u017eija \u2013 sokoli ga jedan \u010di\u010dica.
\n– Ne bojim se ja, vala, ni\u0161ta! \u2013 veli Lujo pouzdano.
\n– Bogme \u0107es ti, mali\u0161ane, i jaukati kad Rudonja isu\u010de Jablanu crijeva \u2013 zastra\u0161i ga poljar. \u2013 A i jest mi mlogo dodijo.
\n– E, to \u0107emo, poljare, istom vi\u0111eti! \u2013 smije mu se prkosno, zajedljivo Lujo.
\n– Manite se, ljudi, prazna razgovara! Na stranu djeca i \u017eene! \u2013 vikne knez o\u0161tro, gotovo zvani\u010dno.
\n– Provedite bakove na ovu ravan ni\u017ee plota!
\nIzvedo\u0161e ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se po\u010de\u0161e nju\u0161kati, kao da se upoznaju.
\n– Trke Jablan!
\n– Trke Rudonja!
\nBakovi stado\u0161e bukati, kopati prednjim nogama, zanositi se, rebriti, dok silno ne grunu\u0161e rogovi o rogove. Stoji prasak, lom! Zemlja se kruni, ugiba pod njima.
\nLujo dr\u017e\u0107e, strepi. Svaki mu se \u017eivac razigrao. Izbe\u010dio krupne, grahoraste o\u010di, ne trep\u0107e. Svaki pokret prati; svaki udar odjekne u razigranom srcu. Stisnuo se, pognuo se \u2013 pomogao bi Jablanu da mo\u017ee. Zasjeni\u0161e mu se o\u010di. Samo nazire kako se ne\u0161to pred njim vrti, vijuga, ugiba.
\nRudonja nasrnu svom silom.
\n– Pod\u2019 uvati ga, Jabo! \u2013 viknu Lujo, kao izvan sebe.
\nJablan, stari lukavi mejdand\u017eija, posrnu kao \u0111oja na desno koljeno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod vrata.
\n– Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! \u2013 uzviknu prepla\u0161eno knez.
\nIspod vrata Rudonjina \u0161iknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosito na mejdanu i ri\u010de, a planinski vrhunci silno \u2013 silno odjekuju. <\/p>\nV. Thomas J. Butler, Izme\u0111u Istoka i Zapada: Tri bosanska pisca-buntovnika: Ko\u010di\u0107, Andri\u0107, Selimovi\u0107<\/a><\/p>\n
Objavljeno uz dozvolu Fondacije Petara Ko\u010di\u0107a <\/p>\n
<\/p>","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
Odavno se uhvatio sumrak. Na strnji\u0161tu ispod sela u jednoj zabrdici skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim o\u010dima i nekoliko prami\u010daka \u017eu\u0107kaste kose, rasute po \u010delu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan. Svake ve\u010deri, otkada su nastale vru\u0107ine, do neko doba no\u0107i napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao o\u010di u […<\/a>]<\/p>\n","protected":false},"author":2,"featured_media":0,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_exactmetrics_skip_tracking":false,"_exactmetrics_sitenote_active":false,"_exactmetrics_sitenote_note":"","_exactmetrics_sitenote_category":0,"ngg_post_thumbnail":0,"footnotes":""},"categories":[163],"tags":[],"class_list":["post-1270","post","type-post","status-publish","format-standard","hentry","category-v7n1","contributor-petar-kocic","v7n1"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1270","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/users\/2"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=1270"}],"version-history":[{"count":44,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1270\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":1625,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/1270\/revisions\/1625"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=1270"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=1270"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.spiritofbosnia.org\/bs\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=1270"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}